Mlade Mitrovčanke na Dan devojčica: Klonite se loših navika, sve je moguće uz rad, trud i veliku želju

One su talentovane, uspešne i veoma hrabre mlade Mitrovčanke. Dobar su primer, pre svega devojčicama, ali i svima nama.

Svetski dan devojčica obeležava se danas. Radio Kontakt Plus vam tim povodom donosi priču o Magdaleni, Nataliji i Simoni, koje svojim radom i trudom, zavređuju pažnju javnosti.

Magalena Luković: Za ring je potrebno veliko srce i hrabrost

Šesnaestogodišnja Magdalena Luković je uspešna sportistkinja. Nakon intenzivnog traganja, pronašla se u kik-boksu. Za gotovo pet godina otkad je pristupila kik-boks klubu „Kosovska Mitrovica“, skoro da ne postoji takmičenje sa kog se vratila, a da nije donela najsjajnije odličje i to u svim disciplinama. I to nije sve, ona je i reprezentativka Srbije.

„Nema šta nisam trenirala – fudbal, odbojku, košarku, karate, čak sam i na folklor išla. Još kao mlađu, privlačili su me ti ekstremniji sportovi. Uvek me je privlačilo rvanje i uvek sam ’špijunirala’ te treninge. Na kraju sam i sama počela da treniram kik-boks i pronašla sam sebe u tom sportu. Sada sam tu gde jesam“, započinje svoju priču ova mlada Mitrovčanka.

Od 14 odigranih mečeva, odnela je 13 pobeda, od toga 12 prekidom, otkriva nam dalje.

Odnedavno je i deo reprezentacije Srbije.

„Ušla sam u reprezentaciju Srbije pre dva, tri meseca i tamo idem na takmičenja. To je nešto najbolje. To je skup svih najboljih takmičara“, oduševljeno nam priča.

Ipak, to joj nije krajnji cilj, jer je za nju, kako kaže, svaki meč uspeh.

„Cilj mi je da se što duže i više bavim kik-boksom, da što duže radim mečeve, da steknem pre svega znanje i iskustvo od toga, jer se iskustvo svakim mečom stiče sve više i više. Za mene je veliki uspeh da se bilo ko odluči da uđe pre svega u taj ring, zato što je za to potrebno veliko srce i hrabrost“, mudra je ova šesnaestogodišnjakinja.

A da bi bio uspešan, potrebna je i disciplina.

„Disciplina je najbitnija. Kada odemo na pripreme, ako ne slušamo, ako uradimo nešto što ne bismo smeli, sledi nam trčanje u 6.00 ujutro, ustanemo u 5.00, pa i u 4.00 ako je to potrebno, ako pogrešimo (…) Telefoni se uzimaju u 22.00h, pre toga se čujemo sa raditeljima. Disciplina je kao u vojsci dok smo na pripremama.“

Priznaje i da ima trenutaka kada joj je „svega preko glave“. Sreća, uvek postoji neko ko je motiviše. U ovom slučaju, to je trener Milun Milenković Lune.

„Dođu i ti trenuci kada se svega prezasitim. Dođe mi dan kada mi nije ni do čega, ni do treninga, ali kažem sebi da neću posustati, i naravno taj period prođe. Trener je uvek tu da sa nama porazgovara, da nas bodri, da nam da snagu, da nas uputi što se svega tiče, ne samo kik-boksa. Iako ja treniram zbog sebe, drago mi je što je on tu da nas posavetuje kao što bi posavetovao i svoju decu“, kaže Magdalena i naglašava da u klubu funkcionišu kao porodica.

„Trenera gledamo kao da nam je otac, članove gledamo kao braću i sestre. Kao velika smo porodica.“

Magdalena nam otkriva i da se ovoj porodici pridružuje sve više devojčica.

„Sad ima sve više i više devojčica i na treningu. Privlači ih ovaj sport. Da li je to zbog našeg uspeha, ne znam.“

Ona kaže da imaju najsavremeniju opremu i da im u tom smislu ništa ne nedostaje. Međutim, poželjno je, ističe, kada bi mogli da treniraju u nešto većem prostoru.

„Nama je potreban, naravno, što veći prostor, kad se recimo radi sparing i to bi bilo dobro, a ostalo sve imamo. “

Za uspeh je, kaže, potrebno mnogo odricanja.

„Za izlaske baš nemamo vremena. Kad svi izlaze, mi treniramo. Mislim da je to sa neke strane i bolje, jer bolje da treniramo, a uspeh se vidi, a ne da vreme provodimo na ulici“, smatra Magdalena.

Vršnjacima i vršnjakinjama, ali i mlađima, preporučuje da se bave bilo kojim sportom.

„Ne mora to biti kik-boks. Neko ne voli taj ekstremni sport. Neko voli fudbal, košarku, odbojku (…), ali smatram da je bolje što više vremena provoditi na treningu, jer će sutra shvatiti da je to mnogo bolje i da se taj trud isplatio. Sport će ih usmeriti na pravi put. Smatram da je to bolje, nego biti na ulici“, kategorična je Magdalena.

Nju je, kako kaže, kik-boks usmerio na pravi put.

„Niko se naučen nije rodio. Otišla sam na trening, nisam znala ni kako se udara direkt, ni kroše, ni aperkat (…), svi smo tu da naučimo, samo je potrebna volja. Možda ne bih bila danas ovde gde jesam i razmišljala na ovaj način da nisam počela da se bavim kik-boksom. U životu imaš dva puta – ili ćeš da biraš onaj pravi ili ćeš krenuti stranputicom.“

Poziva sve zainteresovane da joj se pridruže.

„Ko hoće, može da trenira kod nas: Mlađa grupa je od pet godina do 12 ili 14, sve zavisi od njihovog napredovanja. Naravno, ako neko iz mlađe grupe napreduje, trener ga prebacuje u stariju grupu. Starija grupa trenira svakim radnim danom od 20.00h, a mlađa od 19.00h. Ko god hoće i želi da proba, da isproba sebe, naravno, da popravi fizički izgled i da se psihički čak bolje oseća, može da dođe kod nas“, poručuje Magdalena.

Za kraj razgovora najavljuje takmičenje na Evropskom kupu u Budvi.

„Nadam se da ćemo ostvariti najbolji uspeh i naš grad predstaviti u najboljem mogućem svetlu i da dokažemo da smo najbolji i najjači.“

Natalija Milutinović: Klonite se loših navika, obratite pažnju na sebe

Natalija Milutinović, ima 15 godina. Kik-boks klubu „Kosovska Mitrovica“ pridružila se kao desetogodišnjakinja. Vlasnica je 12 medalja. I ona je deo reprezentacije Srbije.

Do sada je osvojila šest zlatnih, dve srebrne i četiri bronzane medalje.

„Imam dve medalje iz centralne Srbije, na državnom sam bila prvak tri puta, Balkanskom takođe tri puta, ali sam osvajala srebro – pobedim u polufinalu, ali budem poražena u finalu. Još nisam stigla do Evropskog takmičenja, tako da se ovog meseca polako spremamo i nadamo se najboljem“, započinje svoju priču Natalija.

Od ovog meseca, i ona je deo reprezentacije Srbije.

„Za mene je veliki uspeh to što sam ušla u reprezentaciju. Borila sam se za to. Za to su zaista potrebni veliki trud i rad“, ne krije svoje zadovoljstvo.

Pre dolaska u kik-boks klub „Kosovska Mitrovica“, duži vremenski period je trenirala karate. Kaže da je kao manja bila ’nestašna’, pa su je roditelji usmeravali na sport.

„Ja sam kao manja bila baš dosta ’nemirno’ dete. Moji su hteli da treniram karate, da se možda smirim. Tu sam se isto pronašla. Dugi niz godina sam trenirala, ali vuklo me je nešto jače i onda sam se pronašla u kik-boksu. Tu sam gde jesam, idem napred, nema stajanja.“

Podrška joj, naglašava, ne manjka.

„Imam podršku roditelja, prijatelja, šire porodice. Uglavnom su me pitali da li ja to zaista želim, ali videli su i dozvolili su mi (…). Zahvalila bih se mojoj školi – Gimnaziji – Vučitrn na velikoj podršci, direktorki, razrednoj i svim profesorima, jer zaista imam velike izostanke zbog takmičenja, priprema i ostalog, ali je najbitnije da su uz mene.“

Podržavaju je i sugrađani.

„Prvenstveno jer smo devojčice, i onda zbog toga imaju neki veći ’rispekt’ prema nama. To je za njih malo čudno, jer nisu navikli na devojčice u ringu, uglavnom su to momci, ali ipak, imamo podršku i od njih.“

Kaže da nalazi vremena za sve, samo je bitan naporan rad. A pored toga, prema njenim rečima, potreban je neko ko će vas motivisati „i neće biti problema“. I u njenom slučaju, to je trener Milun Milenković Lune.

“Trener nas je odveo na pravi put – i što se tiče osobina, karaktera, vaspitanja pre svega, jer nam je on kao drugi otac. Izabrala sam pravi put i samo idem dalje”, uverena je Natalija.

Kaže da je „slava“ nije promenila.

„Samo što nas sad nekako malo drugačije gledaju, ali to nije toliko naša stvar, ali da sam se promenila zbog uspeha ne, samo smo postale možda još bolja deca.“

I ona vršnjacima preporučuje da se bave sportom, pa bilo to i rekreativno.

„Ako nemaju vremena, makar mogu kući na pola sata da istreniraju, radi sebe. To će njima trebati kasnije“, podvlači Natalija.
Ima poruku za svoje vršnjakinje, ali i za mlađe:

„Želim da kažem devojkama da se klone loših navika, da se paze lošeg društva i da obrate pažnju na sebe“, poručuje ova petnaestogodišnjakinja.

I Natalija i Magdalena, su istog mišljenja, kada su u pitanju mladi uspešni ljudi sa ovih prostora. Natalija Savić Čupka, svetska i evropska prvakinja u kik-boksu, za njih dve je neprikosnoveni sinonim za uspeh.

Simona Dimitrijević: Ne menjajte sebe zbog drugih

Simona Dimitrijević je multitalentovana petnaestogodišnjakinja iz Kosovske Mitrovice. Oprobala se u mnogim umetnostima. Nosilac je Vukove diplome u osnovnoj školi. Sada ide u mitrovičku Gimnaziju. Bavi se i sportom, trenira košarku. Za još mnoštvo stvari, pokazala je interesovanje. Gde se okušala, uglavnom je dobijala priznanja.

Modni dizajn i gluma su nešto čime bi volela i u budućnosti da se bavi. Voli da crta. Bavi se solo pevanjem. Ima još dosta stvari gde je pokazala interesovanje.

„U osnovnoj školi sam išla na takmičenja u recitalu. Pisala sam pesme. Svirala sam violinu jedan period. Dosta stvari sam praktikovala. Prestala sam da pišem pesme, to je bio period kad sam bila malo mlađa. Nisam svoje pesme htela da prikazujem javno, to je bilo na školskom nivou ili čitanje u biblioteci. Upisala sam osnovnu muzičku i tada sam svirala violinu. Međutim, prestala sam zato što je to bio period kada nisam mogla da se opredelim oko toga šta zapravo želim da radim, tako da sam shvatila da to možda nije bio pravi odabir.“

Više je izložbi, na kojima su predstavljeni njeni likovni radovi.

„Još od četvrte, pete godine shvatila da imam ogromnu želju i volju prema slikanju i tada me je naš prijatelj odveo kod Miljane Dunđerin i u ’Malom ateljeu’ sam počela da crtam. Sećam se npr. da su to bile neke pidžame (…) eto, modni dizajn (…). I dan-danas idem tamo, iako nije tako često kao što je bilo ranije zbog korona virusa, sada imam i mnogo više obaveza, ali svakako volim slikanje i to jeste nešto čime bih htela da se bavim. Nadam se da ću opet imati izložbe.“

Da je mogla da bira, upisala bi srednju dizajnersku školu u Beogradu, mada, još uvek nije odustala od te zamisli.

„Moji roditelji se nisu slagala sa time pošto je to dosta daleko odavde, tako da to ipak nije bilo izvodljivo što se tiče prve godine. Međutim, nadam se da bih u budućnosti možda mogla da nastavim školovanje u srednjoj školi negde van Kosovske Mitrovice. Ako ne, onda fakultet sigurno.“

Priznanja joj nisu strana. Pored svega, i sa ženskim košarkaškim klubom „Trepča“, osvajala je medalje.

„Košarka nije individualni sport, tako da nisam toliko mogla da prikažem uspeh, ali naravno sa svojim klubom smo se pokazali. Pored toga, za glumu sam dobijala diplome, za crtanje, za razne sastave, za pesme.“

Nagrade su joj podsticaj da nastavi da se bavi stvarima koje voli. Sada su joj cilj ozbiljnija priznanja.

Njen svaki dan je maksimalno ispunjen.

„Idem u školu. Do sada je to bilo onlajn, tako da je to bilo dosta lakše, jer samo treba da se porobudim ujutro, da odgovorim na komentare u gugl učionici. Sada već treba da idem u školu, da nađem šta ću da obučem. To možda malo zvuči površno, ali s obzirom na to da ja želim da se bavim time kasnije, to je ipak jedna bitna tačka u mom životu. Pored toga, učim redovno, možda ne svaki dan, ali svakako naučim pred ispitivanje ili neki kontrolni zadatak. Treninge imam pet puta nedeljno. Pored toga, idem na glumu. Radim neke dizajnerske modele, crtam, slikam i tako. Nekad izađem napolje sa društvom. Uglavnom izlazim dva puta nedeljno, jer mahom svoje prijatelje viđam i u školi. Nije mi toliko bitno da izađem, ali opet stižem sve.“

Smeta joj to što u Kosovskoj Mitrovici nema mnogo izbora kada su u pitanju smerovi u školama.

„To je jedan od mojih problema i verujem da postoje deca koja imaju isti ili sličan problem kao što imam ja. Zbog toga mladi i napuštaju ove prostore“, ukazuje Simona.

Dodaje da Mitrovici nedostaje i pozorište.

Idola nema. Smatra da niko ne treba toliko da bude idealizovan, te da sami sebi treba da postavljamo ciljeve.

„Ok-ej mi je ako neko hoće da ima neku osobu na koju bi da se ugleda, ali da baš poprimi sav njegov stav, jednostavno nisam za to.“

Vršnjacima „zamera“ to što nemaju svoj stav.

„Šta radi većina, to će raditi i oni, jer možda i ako ne misle tako, smatraće da to nije u redu, da će biti ismevani, itd.“

Devojčicama poručuje da ne menjaju sebe zbog drugih.

„Ako one smatraju da je nešto ispravno, kako se oblače ili šta vole da slušaju od muzike, neka samo tako nastave. Jednog dana će se pronaći ljudi koji isto tako misle. Tako da ne treba da se obaziru na okolinu i društvo.“

Proglašen od strane Ujedinjenih nacija, 11. oktobar je posvećen devojčicama i skretanju pažnje na njihove probleme, kao što su nasilje na polnoj osnovi, rani brakovi, diskriminacija na poslu i zloupotreba maloletnih devojčica kao radne snage. Ovaj dan se od 2012. godine obeležava širom sveta.